Српско национално буђење и ослобађање од Османског царства трајало је читав деветнаести век. Последњи корак који је Србија начинила на том путу било је ослобођење свих крајева насељених Србима. Исте тежње према својим сународницима гајили су и остали балкански народи, што их је, упркос међусобним несугласицама, навело на зближавање ради остварења заједничког циља. Низом билатералних политичких и војних споразума Србија, Црна Гора, Грчка и Бугарска су 1912. године дефинисале и ускладиле своје ратне планове и циљеве у предстојећем рату. Повод који су балкански савезници искористили за објаву рата био је тежак положај хришћанских балканских народа у Османском царству.
Мобилизација војске у Србији почела је 30. септембра и трајала је свега 6 дана. Ентузијазам становништва понесеног идејом коначног ослобођења резултирао је огромним одзивом. На крају мобилизације Србија је под оружјем имала 356.000 војника, од чега 286.000 првог и другог позива, те преко 20.000 добровољаца.
Рат Османском царству прва је објавила Црна Гора 8. октобра, затим Србија и Бугарска 17. и Грчка 19. октобра. Последња етапа у борби за ослобођење Балкана је почела.
План напада српске Врховне команде, био је предмет дугогодишњих расправа и планирања, а предвиђао је напредовање српске 1. армије на главном правцу дејства – јужноморавском правцу – преко Куманова ка Овчем Пољу и Скопљу. На левом крилу српског распореда на криволачко-брегалничком правцу имала је дејствовати 2. армија док је 3. армија на косовском правцу линијом Топлица – Приштина – Скопље штитила десни бок главнине српских снага. Ибарска војска имала је за циљ ослобађање Рашке и Новог Пазара, док је Јаворској бригади намењено дејство према граници са Босном односно ка Сјеници и Пљевљима. На вардарско-косовском ратишту предвиђено је ангажовање већине српских снага са задатком да униште османску Вардарску армију.
Након борби на граници у којима су јединице 3. армије разбиле главнину османских трупа, Косово и Метохија су убрзо били ослобођени. Трећа армија је ослободила Приштину 22. октобра и наставила кретање на југ према Овчем Пољу. У исто време јединице Ибарске војске и Јаворске бригаде су без већег отпора ослободиле Рашку област и делове Метохије.
КУМАНОВСКА БИТКА
Намера српске врховне команде била је да све три армије истовремено крену у напад на османске снаге које су очекиване на Овчем Пољу. Обзиром да је 3. армија у самом почетку каснила на свој положај, а 2. армија била позиционирана релативно далеко на правцу Страцин – Кратово, 1. армија се нашла усамљена код Куманова. Ову неповољну околност искористиле су трупе Вардарске армије и изненада напале српске јединице 23. октобра отпочевши Кумановску битку. Ова битка, испоставило се, била је пресудни моменат у рату. Иако у изузетно тешкој ситуацији, српска 1. армија, захваљујући пре свега храбрости и пожртвованости војника и официра, успела је да одоли нападу и нанесе противнику велике губитке. Првог дана битке најжешћа борба вођена је на Сртевици где су четнички одред мајора Војина Поповића - војводе Вука и 7. пешадијски пук одолели нападу далеко бројнијег и јачег непријатеља. Заузимањем Зебрњака, половином другог дана, српске јединице су потпуно разбиле османски распоред и натерале их на повлачење. 
Услед недостатка правих информација српска Врховна команда није одмах схватила значај ове победе те није искористила све могућности за још одлучнији ударац поклеклој Вардарској армији.
БИТОЉСКА БИТКА
Прва армија наставила је да гони непријатеља, док су 2. и 3. армији додељени нови задаци. Разбијајући непријатељске положаје на Бабуни и код Алинаца, 1. армија је 16. новембра стигла пред Битољ и отпочела битку против остатка Вардарске армије. Битољска битка је трајала три дана и њом је османским трупама у Македонији задат коначни ударац.
Суочено са поразом на свим фронтовима, Османско царство је било принуђено да тражи преговоре са савезницима. Порта је 22. јануара 1913. године пристала на мир, међутим, као препрека миру испречио се пуч Младотурака који су преузевши власт наставили рат.
ПОХОД НА МОРЕ
После Кумановске битке, јединице 3. армије добиле су наређење да избију на Јадран. После тешког и исцрпљујућег марша, српске трупе су 18. новембра освојиле град Љеш, а потом Тирану и Драч. Од јединица 3. армије формиран је Приморски кор са циљем пружања помоћи црногорској војсци у опсади Скадра. Дипломатски притисци Аустроугарске и Италије наишли су на подршку европских сила, те су српске јединице морале да се повуку са целог приморја препуштајући га новоствореној држави Албанији.
ОПСАДА ЈЕДРЕНА
Балкански савезници су остваривали успехе против Османске империје на свим фронтовима сем на бугарском источном фронту око града Једрена. Како би пружила помоћ савезнику српска врховна команда је одмах по завршетку Кумановске битке у помоћ под Једрене послала ојачану 2. армију. По прекиду двомесечног примирја бугарска команда се одлучила да крене у напад. Јуриш на Једрене почео је 25. марта 1913. и већ сутрадан град је пао. Учешће српских јединица у операцији било је од великог значаја. Пад Једрена значио је и крај рата за Османско царство, које је било приморано да тражи мир и нове преговоре. Лондонским миром, потписаним 30. маја 1913. године османска влада признаје губитак ослобођених територија на Балкану задржавши контролу само над уским појасом територије око Истанбула.
Током I Балканског рата српска војска је претрпела губитак 30.000 бораца. Лондонским мировним уговором, потписаним 30. маја 1913. године османска влада признала је пораз и губитак већине територија на Балкану.
ДРУГИ БАЛКАНСКИ РАТ
Иако јединствене у циљу да ослободе Балкан од османске владавине, савезнице су имале несугласице по питању поделе будућих ослобођених територија. Пред рат, Србија и Бугарска су тајним уговором Војне конвенције регулисале поделу Македоније. Обзиром да је искључиво напором Србије побеђена Вардарска армија и да је ван својих обавеза помогла Бугарској у освајању Једрена, Србија је предложила ревизију уговора. Бугарски владајући кругови сматрали су да се спор може решити једино војним путем. Сличан спор са Бугарском имала је и Грчка, која је са Србијом потписала одбрамбени савез.
Бугарска је отпочела рат изненадним нападом 30. јуна 1913. године. Ипак, на главном бојишту на реци Брегалници, бугарске снаге су током деветодневне битке (до 8. јула) претрпеле велики пораз. Истовремено, Бугарска је нападнута од Грка, Румуна који су без отпора дошли до Софије, па чак и од Османлија који су успели да поврате Једрене. Притиснута са свих страна Бугарска је затражила мир и он је напослетку потписан 10. августа у Букурешту. Током релативно кратког али изузетно жестоког сукоба српска војска је имала губитке од 8.000 погинулих, 6.500 умрлих и 30.000 рањених бораца.
Србија је, као и њене савезнице, у Балканске ратове ушла са огромном вољом и циљем који је пред њом стајао дуже од једног века. Вођена тим циљем, Србија је заједно са савезницима храбром борбом у веома кратком року поразила свог противника. Мир, којим су Србији потврђене ослобођене територије потписан је 14. марта 1914. године у Истанбулу. Србија се територијално проширила за 39.000 квадратних километара.
Победом у Балканским ратовима, Србија је коначно завршила борбу за слободу коју је почела давне 1804. године. Османско царство је потиснуто са Балканског полуострва, али су несугласице међу балканским народима и интереси великих сила на Балкану оставили „Источно питање“ и даље нерешеним...
