Збирка фабричког оружја до 1918. године
Период XIX века је за Србију време ослободилачких ратова и борбе за независност на путу ка стварању модерне државе. После стицања вазалне аутономије 1830, Србија је добила право да легално набавља оружје за "неопходне" трупе. Оружје је набављано углавном из Русије и Аустрије. Прва регуларна пушка произведена за српску војску набављена је у Лијежу код белгијског произвођача Огиста Франкота. Једини нама познати, комплетно сачувани примерак тог оружја М.1856, система Мини-Франкот-Петровић, чува се у Војном музеју и припадао је дивизијару Живку Давидовићу, чије име је златом тауширано на цеви.
Пред ратове за ослобођење и независност 1876-1878, модернизација оружја била је услов без кога се није могао остварити тај велики циљ. Турска војска је већ поседовала једнометне острагуше система Хенри-Мартини М.1871, као и репетирке система Винчестер М.1866. Новца за набавку новог оружја није било довољно па су Срби нашли најпрактичније решење да старе перкусионе спредњаче конвертују на једнометни острагпунећи систем. После извесног лутања усвојен је Пибодијев конверзиони систем. Чувена српска "пибодуша" модела 1870 прославила се у ратовима за ослобођење и независност, али је, нажалост, сачуван врло мали примерака, а Војни музеј поседује само четири "кашикаре" како су се ове пушке популарно називале.По стицању пуне независности 1878, један од приоритета српске државе била је модернизација војске и оружја. Пушка система Пибоди имала је поред осталих недостатака и застарели велики калибар 14,9мм. Требало је наћи решење за нову модерну острагушу мањег калибра. Тако је после студиозног пројекта и великог конкурса од 1879, избор пао на Маузерово решење са побољшаним балистичким својствима које дугујемо српском артиљеријском мајору Кости-Коки-Миловановићу. Српска једнометна острагуша, названа кокинка, система Маузер-Миловановић М.1880, кал.10,15мм, сматрана је током наредних десетак година најбољом пешадијском пушком у Европи. У Војном музеју налази се свега неколико "кокинки", међу којима је и наградни примерак који је припадао генералу Милојку Лешјанину, тадашњем министру војном.
У другој половини XIX века појављују се брзометке које приморавају Србију да поново изврши модернизацију свога оружја како би ишла у корак с временом и потенцијалним противницима. Прва српска брзометна маузерка модела 1899 заснивала се на шпанском моделу 1893, а нешто каснији модел 1910, такође је базиран на немачком најновијем систему из 1898. Веома мали број српског стрељачког оружја с којим је Српска војска водила балканске и Први светски рат је до данас сачуван и та малобројна колекција, заправо, представља најзначајнији део ове збирке формацијског оружја. Уз Маузерове пушке, од посебног је значаја једини сачувани примерак српског митраљеза система Максим М.1909. Митраљез је производ немачке Фабрике оружја и муниције, а на поклупцу сандука урезана је посвета: Народ округа нишког своме јуначком другом пешадијском пуку књаза Михаила. У збирци су сви типови стрељачког оружја којим је Француска опремила Српску војску пред излазак на Солунски фронт 1916. Збирка обилује, како савезничким тако и противничким оружјем из балканских ратова и Првог светског рата.
У невеликој збирци пиштоља и револвера издвајамо три српска револвера система Наган М.1891, од којих је један израђен као почасна награда Њ.В.Краља. Ту је и неколико црногорских револвера система Гасер М.1870, и перјаничких револвера истог система модела 1870/74.Што се хладног оружја тиче, збирка садржи колекцију од преко 200 сабљи различитих модела и провенијенције. У овом фонду најбројније су руске и аустријске сабље, али поседујемо и сразмерно већи број српских пешадијских сабљи модела 1861/70 од којих истичемо сабљу војводе Ж ивојина Мишића, генерала Павла Јуришића Штурма и генерала Ивана Павловића, као и сабље јавности мање познатих официра српске војске. Међу коњичким сабљама "старог" прописа из 1861 издваја се сабља Љубомира Лешјанина која на сечиву носи традиционалну војничку девизу: Не вади је без повода, не враћај је без части и година 1884. Не смемо заборавити сабљу истог прописа која је припадала првом управнику Артиљеријске школе Александру Фрањи Заху која је израђена у Толеду, древном шпанском оружарском центру.
Српске коњичке официрске сабље модела 1895 су прилично малобројне, а посебно место припада сабљи коју је фирма Вајерзберг-Киршбаум у Солингену даровалу краљу Александу Обреновићу. Примерци оружја које су произвођачи поклањали нашим владарима били су луксузне израде, али суштински, они су само део успешног маркетинга оног фабриканта коме су поверени послови око наоружања српске војске. Коњичка сабља овог модела била је прва која је на корпи носила српски државни грб и с мањим модификацијама остала до данашњег дана официрски статусни симбол и веза данашње војске са традицијом XIX века.Издвајамо и фонд одликованих руских сабаља, међу којима се налазе и две додељене нашим људима. Од непроцењиве вредности је "дијамантска" сабља за храброст кнеза Милана Обреновића, којом су га Руси одликовали током Првог устанка 1807. године. Овај ексклузивни примерак је сигурно један од највреднијих експоната који се чувају у Војном музеју. У збирци је и "дијамантска сабља", дар руског цара Николаја II Романова кнезу Арсену Карађорђевићу за исказану храброст командантa гардијске коњичке бригаде у руско- јапанском рату 1904/5. Сабљу је Војном музеју поклонио његов син, кнез Павле Карађорђевић.
Из категорије даровног оружја у поседу Војног музеја је и сабља коју је краљ Александар Обреновић добио од персијског шаха са годином 1901/02. и посветом на сечиву која гласи: Ову сабљу учини благословеном , о Племенити и Вечити! Мом власнику не дај пропаст, о Господе, док му живот траје.
Збирку обрађује: Вук Обрадовић