Збирка западноевропског оружја и опреме до 19. века
Према најопштијој подели, ову збирку чини хладно и ватрено оружје и заштитна опрема, условно узевши, од XVI до XIX века. Овој невеликој, али разноврсној колекцији припадају и средњевековни мачеви XIV-XV. века који чине посебну групу и они су део сталне музејске поставке. Група средњевековних мачева у нашој колекцији вредна је и због тога што је већим делом чине примерци изворно настали на простору српске државе, која је осим увезеног оружја, имала и сопствене производе, који су били дело домаћих мајстора оружара. Наша збирка такође садржи 20 мачева скјавоне који су се, чини се, развили у XVI и XVII веку из српског мача. Међу њима је и примерак датиран на сам почетак XVI века, а представља раритет и у европским оквирима. Колекција европских мачева је такође врло разноврсна по типовима, времену и провенијенцији. Већ од средњег века у Европи се оснивају центри за израду мачева, међу којима су предњачили Солинген и Пасау у Немачкој, Толедо у Шпанији, Милано у Италији итд. Мајстори израђивачи мачева потписивали су своја дела, а њихове радионице имале су свој заштитни знак. У нашој збирци се чувају и оригинална сечива израђена у неком од тих центара, али има и оних са лажним ознакама и именима мајстора.
Међу сабљама ове збирке издвајају се као целина хусарске сабље, почев од XV па све до XVIII века. Ове јединице лаке коњице источњачког типа се у изворима помињу још у XIV веку, све више у XV веку у доба угарског краља Матије Корвина (1458-1490). Главно оружје хусара била је сабља, а бркови саставни део униформе. У нашој збирци налази се неколико угарских хусарских сабаља као и један примерак француске хусарске сабље с краја XVII века, израђене у познатој радионици у Клингенталу.
Међу ножевима и бодежима издвајамо ловачки бодеж који је припадао аустријском фелдмаршалу Лудвигу Баденском, једном од највећих војсковођи свога доба, а који је Војном музеју поклонио кнез Павле Карађорђевић. Дршка овог бодежа у облику "турске главе" представља алегоријски симбол времена у којем је настао. Могуће је да је велики војсковођа овај бодеж добио као даровни примерак после битке код Сланкамена 1691, када је поразио турске снаге великог везира Мустафе Кеприлија, а сам Мустафа- паша је у тој бици изгубио живот. Осим наведених типова хладног оружја, у збирци се налази већи број копаља, топуза и буздована. Ту је и повећа збирка хелебарди, некада веома ефикасног пешадијског оружја на мотки.
Ватрено оружје ове збирке чини оружје са системом ватре на коло и кремен, као и један примерак мускете фитиљаче, која потиче из XVII века. Неспорно највреднији примерци ватреног оружја у нашој збирци су пиштољи и аркебузе колашице из XVI и XVII века. Ово су, колико нам је познато, једини примерци колашица уопште сачуваних у музејима у Србији и представљају истински раритет.Од регламентираног оружја са системом ватре на кремен, најкарактеристичнији примерци наше збирке су аустријске комисијске пушке М.1754 и М.1754/67, које су илегално добављане из Аустрије за потребе устаника у Првом српском устанку, један примерак пруске пешадијске пушке М.1723/40, чувена француска мускета М.1777, са препознатљивим срцоликим орозом калибра 17,78мм, као и један број пиштоља различите провенијенције. Међу ватреним оружјем издвајамо као посебно вредан цивилни, даровни карабин који је припадао војводи Стевану Книћанину (1807-1855). Карабин је израђен 1850. године у Бечу и рад је познатог бечког мајстора Матијаса Новотнег. Витез и разних ордена каваљер, Стеван Петровић Книћанин је овај луксузни карабин, са посветом исписаном на цеви златним словима у техници тауширања, добио после револуције 1848. године у знак признања које му подносе предрага његова у Сербији живећа Срби браћа.
Заштитна опрема и оклопи чине посебан део колекције у којој су најбројније јуришне капе односно шлемови препознатљивог облика са штитником врата у виду репа јастога. Збирка садржи и неколико пуних оклопа, мада је аутентичност неких од њих прилично непоуздана. У романтичарском духу XIX века племићи су у недостатку оригиналних примерака средњевековних оклопа и оружја, своје замкове украшавали копијама.
За разлику од пуних оклопа који, као заштита, постају бескорисни масовнијом применом и усавршавањем ватреног оружја, оригинални примерци оклопа за груди и леђа из XVI и XVII века су у нашој збирци знатно бројнији. Вредне помена су и малобројне панцирне кошуље које су се користиле много пре појаве оклопа и до XIII века представљале једини вид заштите за тело. Овај кратак осврт на садржај збирке представља у најопштијем смислу и историјске пресеке у развоју оружја, војне тактике, технологије и технике уопште, односно развојa људске цивилизације у датом периоду.Збирка је објављена у: Бранка Милосављевић, Европско стрељачко оружје од XVI до XIX века у збиркама Војног музеја, каталог изложбе, Београд 1991, Бранка Милосављевић, Мачеви 14-20. века из збирке Војног музеја, каталог изложбе Београд 1993, а појединачни предмети или типолошки и хронолошки сродни предмети објављени су у бројним чланцима више аутора у музејском часопису Весник.