Конзервација
Године 1937. отворена је нова поставка Војног музеја у две зграде на Калемегдану у којима су се обављали заштитарски послови у оквиру столарске и пушкарске радионице. Ово су били почеци развоја конзервације музејских предмета од значаја за историју српске војске, наоружања и ратовања уопште. Пресељењем збирки Војног музеја, 1960. године, у нову зграду, такође на Калемегдану, основане су конзерваторске радионице-лабораторије за текстил и метал са најсавременијим уређајима тог времена. Према потребама и разумевањем строгих музеолошких критеријума, од стране управе музеја, а уједно и повољним материјалним приликама, музејским конзерваторима је пружена јединствена прилика да се у својој струци усавршавају у еминентиним центрима за конзервацију и рестаурацију. Тиме је формиран експертски тим стручњака, из области конзервације и рестаурације метала и текстила, који је до осамдесетих и деведестих година прошлог века несебично пружао едукативне услуге свим установама културе и заштите културног наслеђа. Распадом Савезне Републике Југославије наступа време нагле стангације за целу земљу, као и за Војни музеј који је са идеологијом Југославенства изгубио на свом значају и вредностима. Ова ситација је довела до настанка вакума на свим пољима научно-истраживачког рада и конзервације култруног наслеђа. Од почетка двехиљадитих, уз све материјалне напоре у Војном музеју су се до данас формирале две конзерваторске радионице. Једна за конзервацију оружја и предмета од метала ( намењена за оружје), као и друга радионица у којој се обаљају конзерваторски третмани на предметима од метала, текстила (укључујући униформе, заставе и штафелајно сликарство) и мање предмете од коже. То је чињеница која нас сврстава у оне музеје који се могу похвалити могућношћу да континуирано обављају заштиту и превентивну конзервацију музејских предмета унутар сталне поставке и збирки. На овим пословима су ангажовани један мастер конзерватор-рестауратор штафелајног сликарства, мастер конзерватор-рестауратор и један конзерватор за метал.
ПРЕВЕНТИВНА КОЗЕРВАЦИЈА
Када је Војногеографски институт пресељен са Београдске тврђаве, а зграда додељена Војном музеју, усвојен је тематски план, за нову поставку, који се мењао више пута, 1958. године, 1959. године и 1960. године. Међу бројним стручњацима у креирању нове поставке Војног музеја као консултанти и рецензенти учествовали су и Милутин Гарашанин и Јован Ковачевић. Године 1961. нову поставку је отворио председник државе Јосип Броз Тито. Посебна пажња посвећена аквизицијама, школовању стручњака, а започет је и научно истраживачки рад. Са колико се ентузијазма кренуло у јачање Војног музеја, као праве институције заштите видимо и по једној новој форми стручног рада која се уводи. Слободно можемо да је сматрамо превентивном конзервацијом, јер су стучњаци из Војног музеја путем организованих колективних посета београдским музејима имали за циљ да образложе смисао, концепцију и на лицу места процене вредност и стање изложених премета у сталним поставкама. После ових посета-вежби, организовани су састанци, где се развијала дискусија, и где се учило на туђим грешкама. Нажалост и ову праксу је задесио исти вакум, настао распадом Југославије. Данас се у Војном музеју у оквиру конзерваторских радионица обавља и превентивна конзервација. На пословима давања препорука и елабората о начину руковања музејским предметима, њиховом излагању – презентовању, као и правилном одлагању и чувању у музејским депоима ангажован је један мастер конзерватор – превентивне конзервације.